vocial

Knjiga za vikend, promišljeno i dostojanstveno s Bogom. Roman Odlazimo, Juliana Barnes'a, naša je preporuka za čitanje tokom ovog vikenda. Samo što je objavljena na engleskom jaziku krajem januara na autorov 80. rođendan, potom ubrzo i kod nas u prevodu Zorana Paunovića u iznanju Geopoetike, već samim kontekstom svog pojavljivanja nosi izvesnu simboličku težinu. Barnes u svojim intervjujima nagoveštava da je reč o njegovom poslednjem delu, stoga ono stoji na granici između knjiženosti i ličnog obračuna sa vremenom, sećanjem i sobstvenim životom. To nije klasičan roman črste fabule i jasne strukture, već hibridna forma u kojoj se prepliču esej, fikcija i memoarski zapisi. Kroz pet poglavlja, veliko jasam, početak priče, pod kontrolom, kraj priče i putovanje Nikud, od kojih je svakonarodno duplo veće i obimnije, piše u prvom licu o sebi, svojim zapažanjima, o ljudima iz njegovog života, ali i o piscima i književnim likovima. Ovu knjigu treba da pročitate zbog duboke i iskrene introspekcije, jer se roman kreće između fikcije i moguće autofikcije, između nepouzanog sećanja i promišljanje konstrukcije. Roman ima izražen egzistencijalni sloj, počinje na kraju jednog života, ali se ne završava smrću, već pitanjem smisla. Šta kad se podvuče crta? Sve u svemu, Odlazimo može se odrediti kao psihološko egzistencijalni roman sećanja sa autobiografskim prizvukom, delo koje kroz intimnu perspektivu istražuje vreme, identitet i smisao postojanja. Ako je ovo zaista ban s ovo književno oprošteno pismo, onda je ono napisano u tonu pomirenja, mudrosti i tihe hrabrosti, da se kaže s Bogom, ne patetično, već promišljeno i dostojanstveno.